Радомир П. Губеринић  ''ДРУГА ВЕЛИКА СЕОБА СРБА ИЗ АНДРИЈЕВИЧКО - БЕРАНСКЕ ОБЛАСТИ У ВОЈВОДИНУ ПОД АРСЕНИЈЕМ IV. ЈОВАНОВИЂЕМ, 1738. ГОДИНЕ''

Радомир П. Губеринић 

''ДРУГА ВЕЛИКА СЕОБА СРБА ИЗ АНДРИЈЕВИЧКО - БЕРАНСКЕ ОБЛАСТИ У ВОЈВОДИНУ ПОД АРСЕНИЈЕМ IV. ЈОВАНОВИЂЕМ, 1738. ГОДИНЕ''

Према уговору између Аустро-Угарске и Русије из 1726. г. Нарло VI син Леополда I а отац Марије Терезије, био је ду- жан послати Русима помоћ од 30.000 војнина. Тано и Беч објави рат Турсној.

Срби и Арбанаси су у том рату оченивали спасење за себе, те су одмах отпочели са припремама за устанан. Арсеније IV. послао је извјештај Русији о овим припре- мама по напетану Станиши Марновићу, али ово су писмо ухватили Турци, и почетном јула 1737. год. ухапсили пат- ријарха у Пећи. Знајући да је осуђен на вјешање, паши- ница му из богобојажљивости помогне да побјегне из затвора. ,,Он оде затим у свој двор, заповеди слугама да оседлају ноње и узме мали део имања и утвари црнвених, ноје је насније митрополиту црногорсном, Василију Петро- вићу, вратио митрополит Павле Ненадовић." (15/1) Тано је патријарх са зетом Атанасијем Рашковићем, напетаном, и осталом пратњом побјегао из Пећи и „склонио се у Ру- гоовсне планине, одакле прено Васојевића одоше с Брђа- нима у Нови Пазар." (15/2) У Шенулару је боравио три дана, са нојим је преко 60° о шекулараца одселило према Војводини. Тако, посљедицом ухваћеног писма и издај- ством аустријсног фелдмаршала Секендорфа, који није по договору послао коњицу устаницима, устачку би задат први ударац.

Устанак је иначе у овој области буннуо био свом својом жестином. О томе говори чињеница да је из ове области, поред првих сеоба и знатног уништења становни- штва, у овом устанну учествовало око 3.000 устанина. „Васојевићи, приликом тадашњих ратова између Аустрије и Турсне, одрже збор на Ситну Луну, ниже села Трешњева. Главари онамошњих Васојевића су били војводе Вуксан и Ђена Бојовић. (По Ровинсном, војвода Батрић Рајковић). Њима се придруже и Васојевићи из Лијеве Ријене те зајед- нични организују понрет". . .. ,,Са збора пошаљу писма на Куче, Братоножиће и Клименте, да снупе војсну и пођу

15/1. Милутии Јакшић: „Арсеније IV. Шакапеида", Сремски Карловци, (1889) стр. 77—30.

15/2. Ибид, стр. 27-30

Арсеније IV Јовановић — Шанапенда с њима против Турака пут старе Србије и Шумадије. Од Куча дођу војвода Радоња Петровић, и Павић Балевић од Братоножића, са више од 2.000 људи. Клименти дођу са поглавицом Мем Прелом и Додом преко 700 њих. Васо- јевићи су имали преко 1.000 једнобратственика толико и њихови сусједи у Хасу и Шекулару. Пред свих буде изаб- ран кучки војвода Радоња, гувернардур брда. Од Ђурђевих Ступова крену се тада више од 5.000 људи, организованих нао једна цјелина под племенским старјешинама и зајед- ничким војводом." (16) Војска се кретала преко Полице и Бихора, на Лозну и Пештер преко Буђева, Дубице и Сје- нице, са одмором на „кућиште Васојевић Стева", затим преко Јавора и Старога Влаха на Јелицу више Драгачева.

Половином августа исте године Арсеније IV. се са својом пратњом нашао у манастиру Студеници, а одатле „на ноњима, празнујући успеније Богородице, прено Мо- раве и Крагујевца стигли у Ниш, одакле су тек слиједеће године прено Београда стигли у Карловце." (16/1)

Зна се да су устаници на планини Јелици до ногу потукли Турке, те да је због тога успјеха војвода Радоња био отрован од мађарског војсковође Киш — Ђенерала, чиме су задали и други тежак ударац устаницима. „Пред- ње потврђује гроб војводе Радоње испред Бошњачке црк- ве у Јабланици, а његова надгробна плоча с натписом чува се у народном музеју у Лесковцу, као доказ војводи- ног похода у Србију". (17)

Обзиром да се пређена територија није могла контролисати, већ је поново била заузимана од стране Турака, „нод Ниша са патријархом дођоше неки заповед- ници српсне војске од племена Куча, Васојевића, Брато- ножића, Пипера и Климената, и фелд-маршал Секендорф обећа им послати из Чачка у Сјеницу нешто војске. Тим заповједницима заповеди да принупе своју војсну и спојив се с том помоћном војском ударе на турсне посаде у Но- вом Пазару, Рожају, Бијелом Пољу и Пећи, а зитим у При- зрену и Ђаковици, да затворе пут у Босну. Скупи се на то до 7.000 воЈника, одабраних у диштрихту Хасу, с којима се удружише и мухамеданци из Плава и Гусиња. Но, невер- ство Секендорфа натера их те ударише сами на Бијело

16. Радоје Кастратовић: .ЈПекулар и Шекуларци", Цетиње (1966) стр.78. 16/1. Милутин јакшић: Ибид, стр. 27—30.

17. Букаи Јоксимовић: „Поход Војводе Радоње у Србију" Иванград, (1965. год.).

Поље и предадоше мачу Турне од Бродарева до ПриЈе- поља“. (18) Даље се каже да су, поред осталог, устаници попалили и опустошили Бихор, те да су многи од њих узели љепше ђевојке од бољих кућа и њима се поженили. (19) Тако је ова трећа превара Аустро-Угара значила трећи снажан ударац устаницима.

Интересантно је да је и ова сеоба, као и сеоба 1690. год. проузрокована поразом Аустро-Угарске војске код Качаника.

Послије побједе над Аустро-угарима и устаницима, Турци су, како се и очекивало, одлучили да казне устанине, те су одмах напали на ову област, стављајући под нож и ватру све побуњеничко на што су наишли. Крајем 1738. год. ,,би паљеније и пљененије по всеј Васељени и изгоре намастир Шудикова". Андријевичко — беранска област је потпуно опустошена и прикључена скадарском санџакату, над којом су неограничену власт добили аге и бегови Ша- банагићи, Реџепагићи и Пашићи из Плава и Гусиња, наи и бихорски Ћоровићи и пећки Махмутбеговићи.

Арсеније IV. пошто је стигао до Београда, имајући у виду велику погибију устаника и народа, претежно из ове области жалио се на губљење сна и грижу савјести казују- ћи сновиђење: ,,Ове ноћи бејах позван пред страшног су- дију небеса и земље где потражише одговора од мене за 80.000 људи који су изгинули ради мене.“ (20) Изгледа да је био добро обавијештен. Народ је заиста немилосрдно уништаван по збјеговима и пећинама. У пећини више Треп- че, са око 500 душа ухваћени су и погубљени племенски војводе Вуксан и Ђека Бојовић, док је Куштрум -- арамба- ша Васојевић исјечен на комаде, а његова жена Фатиуа, сестра озлоглашених 8 Шемовића из Будимље, бачена је подгомилу, јер се није хтјела одрећи Куштрума и правос- лавља у које је ступила ради Куштрума. Њихова два близ- анца одведена су са осталим похватаним народом у ропст- во у Метохију. О њиховој даљој судбини нас обавештава Нуштримов потомак Добривоје Куштримовић из Доње Ко- њуше нод Прокупља, у писму од 15 јуна 1972. г. које гласи: ,,У вези постављеног питања да ли нешто знамо о Куштрим

18. Милутин Јакшић: Ибид, стр. 27.

19. Марко Цемовић: Васојевићи" Истор. институт ЦГ руковис 126 стр. 51.

20. Ибид, стр.

— арамбаши Васојевићу, ми тачно држимо презиме од његових близнаца и његови смо потомци. Кано су моји преци причали, синови Куш- тримови су били у ропство нод неног аге у Ковраге код Пећи. Колико су у ропство би ли није ми познато, али су већ били стасали за рало и пушку. Неком приликом аги су били покрадени волови. Кад је ага примијетио крађу, викне на Куштрумове сино- ве: ,,Ха, куштрим, бре, пре- теци“, и даде им своје оруж- је, нашто су се они ваљано одазвали и волове отели и вратили, ради чега их је ага ослободио ропства и настанио их на свом посједу као чифчије". Добривоје даље наводи појединости о њиховом пресељењу из Коврага у Топлицу, затим су на интервен- цију предсједника и деловођр из Прокупља а по одобрењу књаза Милоша, били протјерани поново за Метохију, јер су по неким старим навикама били слаби сусједи, те понов- ном њиховом враћању из Космета у Топлицу, пошто су убили пом. предсједника и запријетили деловођи. Каже да их је у Доњој Коњуши прије рата било око 15 кућа, а да их данас има свега 10, јер су у посљедњем рату изгинули. Дакле први дио казивања који се односи на погибију њи- ховог предка и њиховом одвођењу у ропство, потпуно се слаже са предањима и забиљешкама из овог краја.

Мјеста насељења одсељеног становништва

У која мјеста је настањено одсељено становништво тешно је утврдити, с обзиром на стално кретање станов- ништва. Ипак, по наречју, личним и породичним именима, појединим топографским називима мјеста итд. могуће је приближно утврдити из којих крајева је становништво по- јединих мјеста досељено. О томе члан централне библио- тене будимпештанске српсне православне епархије, из- међу осталог, каже: да су барањски Срби Јекавци, и то херцеговачког типа са новом акцентуацијом, за разлику од старијег зетскосјеничког типа, па даље каже: „На при- мјер у мјесту Помазу, гдје кажу: Ђе ћеш, вољела сам итд. па се ту чак налази и презиме „Црногорац", што јасно уназује да су преци тих Црногораца морали бити из Црне Горе“. Он даље у писму наводи поједина породична имена, као: Остојић, Чукић, Кнежевић, Ашабин, (можда Ашанин), Булић, Мијатовић, Мишковић, Вуковић, итд. дакле, све нама добро позната имена. (21). Тамо се налази и једно веће братство Будимлић, које вјероватно води поријекло из старе Будимље. Мјеста у Мађарској: Пећ, (насније ма- ђаризовано у Печ или Печуј), по становништву из Пећи, Коморани иза Будимпеште, које је добило име по станов- ницима из Коморана код Пећи, Беочин, код Новог Сада, који доби име по одсељеном становништву из Биоче нод Иванграда, а тако је настало и презиме Беочанин, тамо као и у селима око Рашне: Казновићима, Беочи, Власову итд.), такође потврђују стари завичај тамошњег станов- ништва.

Но, и по другим забиљешкама и документима види- мо да је одсељено становништво расуто широм читаве Вој- водине и јужне Мађарске. Тако у попису становништва из 1756. и 1766. године у Срему, наилазимо на презимена: Трепчанин, (у Бољевцима), подгоричанин (у Прогару), Мо- рачанин (у Грабовици) итд. која се у првом попису тамо не помињу. (22)

Народ, организован у српску милицију под пуновни- ком Рашковићем, (зетом Арсенија IV.) и Вуном Исакови- ћем, населио се у селима од Земуна до Раче, а Клименти (касније кроатизирани), и Арбанаси (који су такође кас- није србизирани), насељени су у Хртковце и Никинце у Срему. (23)

21. Душан Вујичић: Саоппггење од 26. октобра 1971. године.

22. Душан Ј. Поповић: Ибид, стр. 29.

23. Др. Сдавко Гавридовић: „0 насељевању српске мидиције и Кдиме- ната у Срему 1737—1742 САН IX—X Бгд. (1959.) стр. 249-257.

Услови живота у новој средини одсељеног живља под Арсенијем IV. Шанабендом

О животу становништва из ових области, које је по други пут запљуснуло Војводину и јужну Мађарску, може се рећи исто што је речено за исељенике из 1690. године, цако по питању узрока и услова сеобе, тако и по питању услова живота у новој средини.

Над год је долазило до мира између Аустро-Угарске и Турсне, Срби су на границама постајали мање потребни, те је свани пут долазило и до нових политичких притисака и настојавања унијаћења, да би се у томе попуштало само у случајевима нене спољашње опасности, нада су српски ратници постајали непробојни бедем монархије превртљи- вог цара, ноји би у тим моментима завапио код српског латријарха: „Буди нам, патријарко, веран са својим Срби- ма", обећавајући му и што није тражио, благодарећи и на ономе што би до тада сматрао јересом.

Све је то константно погоршавало положај досеље- нина, и лагано али сигурно, привођена је крају проклама- ција да Србе и Мађаре треба најприје „направити робљем, затим просјацима и најпослије католицима". (24) За то се досељенично становништво у заједници са старосједелач- ним живљем и мађарском сиротињом супротставља на разне начине, па и дизањем устанака.

Под утицајем међународних збивања, опет, царица Марија Терезија је 21. јануара 1747. год. потврдила кон- венцију између коморанских и арадских грађана, са једне, и Срба граничара с друге стране коју наводи Душан Попо- вић у дјелу: „Срби у Војводини", и ноја се састојала из 8 тачака:

1. Да градски часници могу бити и Срби.

2. Да ннез и судац буде једаред Србин, други ред Мађар или Њемац.

3. У Сенату да буде половина Срба.

4. Да Срби буду слободни по вероисповести и по привилегијама.

5. Да буде и даље осам духовника и они да су слободни од јавних терета.

6. Приходи и бенефиције имају се једнако уживати.

24. Рајко Л. Веселиновић: Ибид, стр. 33.

7. Срби да уживаЈу слободе какве уживаЈу Мађари и Њемци.

8. О пословима варошким да се заједнички у спора- зуму решава.

Но, преживљавајући по ко зна колико пута изигра- вање српских права од стране Беча, доста пута на инсис- тирање Пеште, Арсеније IV. је тврдио „да су Срби, пре- шавши у Аустро-Угарску пропали понечно". Незадовољан таквим стањем, патријарх је 18. јануара 1748. год. умро, и 9 дана касније сахрањен у крушедолском манастиру у Срему, у гробници Максима владике и Арсенија III. Чарно- јевића, у којој им ни прах није имао мира. У другом свет- ском рату усташе су отвориле гробницу и у њој неку Срп- нињу затворили која је на тим костима у највећим мукама умрла.

Досељеници су ипак настављали битку за остваре- ње својих права, ради чега је Беч био присиљен 1756. г. донијети и други Урбар, (Уредбу), као и друге Уредбе и Заноне, који су исто тако безброј пута поништавани кроз XVIII., XIXM и прве двије деценије XX. вијека.

Коначно, послије првог светског рата Војводина је нашла своје право мјесто и трајно рјешење у новоство- реној југословенској заједници. Живаљ који се нашао у Мађарској, изван новоповучене граничне линије, посље- дицом новонастале ситуације враћен је и настањен по Вој- водини и Славонији, те их је послије првог св. рата тамо остало свега око 6 до 7 хиљада душа у неких 40 села и градова, са око 50 цркава, гробаља и тд. Из саопштења г. Д. Вујичића, из Будима, г. Др. Светозара Ластића из Сечуја, и других, може се између осталог прочитати: позната је чињеница да је Арсеније III. Чарнојевић по пресељењу из тих крајева настањен и имао двор и имање у Сечују, (српском граду) где данас има црква и 10 душа српских, пошто је сав народ из овог дела Барање одселио у Југославију 1920. године. Сада се све могуће књиге и списи налазе у Сентандреји, (мађарски: Сзентандре) у епископској згради и тамо је и велика епископска библио- тека и музеј под надзором епархијске Управе, чији су чла- нови прото Душан Вујичић и три епископа...“